Naftni biznis je za nas navadne smrtnike, drugo vesolje. Če bi kdo od nas imel super srečo, bi kvečjemu lahko za dober  denar delal kot delavec na naftni  platformi – in to je najbližje naftnemu biznisu, kar boste kdajkoli prišli.

Oljno mastna cena galone žlahtne črnine, ki jo prodajajo nam, je korelirana z skritimi vzvodi, ki v resnici poganjajo naš svet.  Hec je , da nas ves čas sistemsko vzgajajo v ideologiji pomankanja, ref. Bojan radej Ekonomija obilja Več TUKAJ zato , da se ves čas ravsamo med seboj in da smo v permanentnem krču pomanjkanja in strahu zaradi česar smo tako lažje upravljani-manipulirani.

Slednje se v primeru nafte očitno najbolj nazorno kaže, kjer se  umetno regulirana cena odraža kot gibalo kapitalizma.

Glede na to, da se še vedno v dolarjih plačujejo nafta, jeklo in večina surovin, imajo centralne banke veliko rezerv v dolarjih. Od vrednosti te valute je odvisna konkurenčnost celotnih celin, zato obstaja nevarnost, da bi padec tečaja dolarja povzročil svetovno krizo. Ampak to je le eden od razlogov o tem zakaj je izjemno aktualno pisati o nafti tj. zaradi domnevnega pomanjkanja le te in posledično zavoljo konstantnega krča med  prehajanjem iz ene v drugo družbeno gospodarskih kriz.

Poleg tega je fakt, da dokler bo ta naftni posel funkcioniral, bodo BIG PLAYERJI blokirali vsak tazaresni poskus, da se prešalta na kakšne bolj napredne oblike oskrbe z energijo – sploh take, za katero ne bi rabili nič plačevati.

 In če bi vam razodeli, da nafta sploh ne nastaja iz sprešanih dinozavrov in školjk na dnu morja?
Pomislimo!

• kakšna je verjetnost, da se na enem kupu znajde nekaj sto miljonov dinozavrov, da vsi skupaj naenkrat crknejo, da jih nemudoma prekrije zemlja in stlači nekam pod zemljo ( da jih ne razkrojijo površinski mikrobi in mrhovinarji) in da se potem pod vplivom procesov-ki jih menda ne morejo potvoriti v laboratoriju spremenijo v nafto? in
• kakšna je verjetnost, da se takšnih kupov živali na svetu zgodi na tisoče (kolikor je naftnih polj) in koliko debel sloj nafte nastane iz sprešanih dinozavrov ali školjk v morju?..
• se vam  zdi, da bi to bilo dovolj za količine, ki jih dnevno načrpamo….?

Kar nekaj uglednih evropskih strokovnjakov je namreč  dokazalo, da nafta nastaja pri posebnih vrstah geotermičnih procesov, predvsem na vročih prelomnicah iz obstoječih surovin, torej ogljika in vodika. Zato jo je najti predvsem na področjih starejših prelomnic, ki so hladne in omogočajo črpanje. Dokazali in opisali so tudi konkretne kemične procese kako nastaja. Delno pa res lahko nastaja, predvsem plin iz velikih naslag premoga (surovina je les), ki se tudi irieventuelno lahko preoblikuje v kaj drugega, če leži blazno globoko pod zemljo na vročem. (premogovnik blizu magme , hecno, je pa verjetno mogoče).

Tako, da se nafta “po novem” ne šteje več med klasična fosilna goriva kakor premog, ampak med obnovljiva. Hec je pač edino v tem, da jo trenutno črpamo hitreje, kot pa nastaja nova. Dogma o pomanjkanju nafte in o zadnjih zalogah za xy let pa očitno služi predvsem korelaciji poljubnega oblikovanja cen nafte, kontroliranju držav, vodenju isceniranih vojn za nadzor nad energenti kot je nafta, zagotavljanja stabilnosti naftnega dolarja….

O vsem navedenim piše tudi William Engdahle v knjigi VOJNA ZA NAFTO

KAKO RESNIČNO  NASTAJA NAFTA?

Piše:Ivona Živković Piše http://www.fx-files.com/x-files/neobjanjivo/310-kako-stvarno-nastaje-nafta-.html

Kada je Tomas Gold profesor američkog Kornel univerziteta objavio svoju knjigu “Duboka vrela biosfera” (The Deep Hot Biosphere) za Amerikance i čitav zapadni svet bila je to još jedna zanimljiva Goldova naučna spekulacija o postanku života na Zemlji. Gold je već bio poznat kada je nakon mnogih osporavanja prihvaćena njegova teorija o postojanju neutronskih zvezda.
Kao izuzetno kontroverzan mislilac bio je predlagač i teorije “o konstantnom periodu” gde je pokušao da negira postojanje vremena u relacijama početka i kraja, čime bi se i postanak Univerzuma tako sagledavao. Ova teorija se, međutim, i dalje odbacuje i umesto nje opšteprihvaćena je teorija o “Velikom prasku”.
(Moram priznati da mi se kao laiku uvek više dopadala tvrdnja da je vreme statično, a da materija cirkuliše prelazeći iz jednog oblika u drugi, te da je smrt samo nastavak života u drugačijem režimu prometa materije. Dakle, MI smo prolazni, a vreme je večito isto.

Na žalost, mi smo naš život ne samo prilagodili merenju vremena, već smo kao veoma važnu meru uneli i novac preko koga smo izveli i sve ostale vrednosti u životu. Tako je nastao simulakrum koji je vremenom potpuno obezvredio vrednost našeg biološkog fundamenta. Danas je npr. hrpa limarije u obliku automobila gospodar našeg života svaki put kada dodamo gas da bi smo stigli na vreme. Koliko smo danas robovi ovih izvedenih i lažnih vrednosti, upravo će pojasniti ovaj tekst o nafti).

Gold u navedenoj knjizi piše da je život potekao iz vrele dubine zemljinog plašta (mantle), gde nema ni kiseonika, ni vazduha. Plašt obuhvata dubinu od 2900 kilometara ispod Zemljine kore. U njemu se nalazi “podzemaljska oblast” koja je veće mase od čitave biosfere sa svim živim bićima na površini Planete. Gold smatra da živi organizmi koji postoje u ovaj “dubokoj vreloj biosferi” nisu ni biljke, ni životinje – već bakterije koje se razmnožavaju baš u vrelini i hrane se ugljovodonikom, odnosno prirodnim gasom i kamenim uljem.

Tako, ovo kameno ulje (petroleum) zapravo nije organskog porekla, već deo “praiskonskog materijala” od koga je i sama Zemlja napravljena pre nekih 4.5 milijardi godina.

Vodonik i ugljen pod visokim pritiskom i temperaturom kakvi su postojali u Zemljinom plaštu prilikom formiranja planete stvorili su molekule ugljovodonika koji su postepeno bili istiskivani na gore ka zemljinoj kori. Ovako potisnuto kameno ulje i gas prolazili su kroz pukotine u sedimentnim stenama da bi se onda u jednom delu, kada su naišli na granit zadržali tu, zarobljeni u podzemnom rezervoaru. To su danas poznata nalazišta sirove nafte.

Organski materijali koji su pronađeni u ovim ugljovodonicima objašnjavaju se metabolizmom bakterija koje su pronađene i u drugim ekstremnim okruženjima sličnim Zemljinom plaštu. Ovi hipertermofili pronađeni su u hidrotermalnim ispustima i na dnu vulkana, dakle na mestima gde su naučnici ranije verovali da je život nemoguć. Petroleum skoro uvek sadrži biološki inertan helijum.
Prosto rečeno, po ovoj teoriji nafta ne nastaje razlaganjem fosilnih ostataka biljaka i životinja pod visokom temperaturom i pritiskom na područijima gde su bogati fosilni ostaci organskog sveta ostali duboko pod zemljom, a koji su izumrli pre nekoliko miliona godina (kako se i danas uči u školama), već je ona neorganskog(abiotičkog) porekla.

(Ovde je dobro podsetiti se i na teoriju Džejmsa Lavloka o Gei kao “živom organizmu”. On tvrdi da Zemlja ima sve homeostatske mehanizme kojima reguliše optimalnu količinu toplote, vlage i kiseonika, te da je samo tako i moguće bilo formiranje svih ostalih živih organizama na planeti. Mi smo tako po Lavloku samo deo velikog Geinog živog organizma).

Poznata nalazišta nafte koja se komercijalno eksploatišu i za koja se veruje da su ograničen priorodni resurs, zapravo su samo skormni rezervoari ugljovodonika koji se nekako “uspentrao” iz dubine Zemljinog plašta i tu ostao zarobljen svega nekoliko kilometara ispod zemlje.

Ako je ova teorija tačna, znači da nafte prakrtično ima svuda, ali je samo potrebno kopati mnogo dublje. (Pod uslovom da imate tehnologiju za ovo tj. da vam onaj ko je ima ustupi).

U nameri da proveri svoju tvrdnju Gold je uspeo da još 1990. ubedi švedsku vladu da istraži ima li nafte na područiju nekih 200 km severozapadno od Stokholma, nazvanom Šiljan Ring. Ovaj granitni region je nastao nakon udara meteora koji se davno zario u Zemljinu koru do dubine oko 40 kilometara i tada je načinjena brazda prečnika 72 km sa mnoštvom pukotina. Kroz njih bi nafta neorganskog porekla mogla da se probije bliže ka zemljinoj površini.

Kako stena nije sedimentna, ona nije mogla da sadrži nikakve fosilne ostatke, pa bi nalaženje nafte značilo da je ona zaista neogranskog porekla.

Šiljan Ring
Istraživači su već našli abiogenični petrolej i metan kako izbijaju iz dubine zemljine utrobe. Sledbenici konvencionalne teorije o nastanku nafte ismejali su ovaj projekat Šveđana.

Nakon tri godine bušenja i potrošenih preko 40 miliona dolara bušotina je doprla do 6.8 kilometara pre nego što se burgija zaglavila. Značajne količine metana nisu nađene. Pobornici teorije o organskom poreklu nafte su likovali.
Ali, Gold je smatrao da je bušenje zaustavljeno pre nego što se došlo do rezervoara koji se nalazi na 7.2 km te da bi druga dublja bušotina bila delotvornija.

Našli su se i investitori za nastavak bušenja. Na novoj bušotini, malo dalje, nakon tri godine na dubini od 6.7 kilometara “obmanuti” švedski kopači bušotine ispumpali su 12 tona naftnog blata iz granitne stene.

Kada je iz nove bušotine, opet malo dalje, duboke samo 2.8 km krenula nafta, kopači su za podmazivanje bušilice koristili samo vodu.

Da li je, međutim, ova nafta nastala ispod sedimentnih stena nekoliko kilometara dalje, pa onda neki putem, prodrla ispod granita ili ne, vodi se i dalje je žestoka naučna rasprava.

Gold je umro 2004.

T.Gold.

GOLD PREPISIVAO OD RUSKIH NAUČNIKA !

Ipak ono što najviše kompromituje Goldovu teoriju je osuda ruskih naučnika koji su ga nazvali “običnim plagijatorom”. Tomas Gold koji je, kažu, koristio pasoše i Austrije, Švajcarske, Britanije, Amerike i Izraela i dobio diplomu na engleskom Kembridžu iz astronomije, perfektno je znao i ruski jezik. To mu je pomoglo da još sedamdesetih godina pročita veliki broj naučnih radova ruskih i ukrajnskih naučnika objavljenih i u udarnim ruskim medijima o neorganskom poreklu nafte.

Najbolja arhiva za informisanje su bile beleške o ovim istraživanjima date u oko 200 dokumenata. Jedna od studija je: “Uloga metana u formiranju mineralnih goriva”, koju je napisao A.D. Bondar još 1967.

Nakon što se upoznao sa ovim naučnim radovima, Gold je počeo to isto da piše na engleskom jeziku i objavljuje u raznim popularnim revijama. Kako ruski nije pupularan jezik na Zapadu, radovi su za njih bili nepoznati. Ali Gold nikada nije naveo originalan izvor tekstova. Dovoljno je bio oprezan i da ova “svoja” razmišljanja ne objavljuje u strogo naučnim časopisima jer bi tu morao da iznese sve reference i brzo bi bio razotkriven u svom plagijatu.

Američki novinar Džon Brigs koga su ruski istraživači mnogo godina pre Goldovih “otkrića” zvali u Švedsku, i gde je upoznat da ideja o neorganskom poreklu nafte potiče još s kraja 18 veka, razotkrio je Goldov plagijat nazvavši ga lažovom.

Ruski i ukrajnski naučnici su ovu teoriji o neorganskom preklu nafte razvili odmah nakon Drugog svetskog rata kada su utvrduili su da visok pritisak neophodan za stvaranje nafte postoji samo duboko u Zemljinom plaštu i da ugljovodonični sadržaji u sedimentnim stenama ne pokazuju dovoljno organskog materijala da bi doveli ogromne količine kamenog ulja nađenog u poznatim naftnim poljima.

Kada se vremenom iz ovih poznatih rezervoara vadi sirova nafta, pritisak polja se blago smanjuje, pa to omogućava da se nove količine sirove nafte iz ultra- duboke naslage u plaštu ponovo uzdignu i napune postojeće naftno polje.

Ruski naučnici su u svojim radovima o ultra-dubokim bušotininama kao npr. White Tiger u Vijetnamu označili veoma grubim procenama u brzini dotoka kamenog ulja, kao 20 do 30 % manju nego što je brzina eksploatacije nafte na najvećim bušotina na Srednjem Istoku.

To znači da reduciranjem brzine vađenja nafte u postojećim saudijskim i iračkim bušotinama za 30%, eksploatacija u ovim nalazištima bi mogla biti večna, jer bi se gornji sloj u rezervoaru stalno dopunjavao istiskivanjem novih količina iz plašta.

AMERIČKI NAFTNI KARTEL NE ŽELI DA ČUJE ZA OVO OTKRIĆE

Ovo otkriće je izazvalo pravi šok, ali su zapadni mediji ostali uzdržani od javnog publikovanja ovih tvrdnji. Svetska naftna industrija, pod kontrolom moćnih kartela, doživala bi težak udarac ako bi se otkrilo da nafte praktično ima svuda i da je svaka država koja bi uspela da usavrši tehnologiju dubokog bušenja mogla da dođe u posed jeftine nafte.

Alexander Kitchka, geolog iz Nacionalne Akademije nauka Ukrajne kaže da izvan Severne Amerike naučnici tek sada rade na hibridnim rešenjima koja kombinuju hidrogen nastao u plaštu sa biološkim karbonom kako bi objasnili poreklo nafte.

Aleksej Milkov, ruski stručnjak za naftu koji sada radi za BP u Hjustonu, kaže da je uzrok nastanka nafte mnogo šire diskutovan još u Sovjetskom Savezu nego bilo gde. On primećuje da u Americi niko od naučnika uopšte ne sumnja u postanak nafte na način kako je to do sada učeno.

Ali komunistički Sovjetski Savez nije isto što i kapitalistička SAD u kojoj je korisno samo ono što donosi profit. Ako nema profita, nema naučnog istraživanja, nema novih tehnologija. A teorija koja se ne može valorizovati na tržištu odbacuje se kao beskorisna. (Ovde je korisno pogledati i tekst o vitaminu B17).

Tako su Rusi i bez profita razvili tehnologiju dubokog kopanja još pre trideset godina i uspešno je primenili u Kaspijskom moru, zapadnom Sibiru i u basenu Dnjepar Donets.

Još 1970. Sovjeti su počeli sa kopanjem na poluostrvu Kola. Ultra-duboka bušotina SG-3, je dostigla rekord od 12.270 m. Od tada ruski naftni giganti, uključujući Yukos, polako su iskopali više od 310 super bušotina i počeli iz njih da vade naftu.

Pored ovoga ruski naučnici primenili su i tehnologiju kojom se “iscrpljena” nalazišta ponovo aktiviraju. Naime, istina je da se obim proizvodnje iz svake pojedinačne bušotine smanjuje polako sa godinama eksploatacije.

Ali, razlog nije stvarna iscrpljenost rezervoara, koji se očito stalno puni iz plašta, već zbog začepljenosti naftnim blatom. Ovo se mnogo puta pokazalo, jer je na istom nalazištu u neposrednoj blizini rađena nova bušotina i nafta je krenula. Obrazloženje za novu bušotinu je, međutim, za američke koropracije uvek isto: iscrpljenost nalazišta.

Šta se zaista događa, naftaši jako dobro znaju.

Ako bi se svako smanjenje količine izvađene nafte iz bušotine tumačilo kao iscrpljenost izvora, na sličan način bi mogli da zaključite da vam u automobilu nedostaje gorivo, čim motor počne teže da vuče. Poznato je da sa pređenom kilometražom, na klipovima ostaju nataložene sve veće naslage prljavštine koje ulaze u gorivo. Njihovim taloženjem trenje na klipovima se povećava, i motor mora da troši sve više snage. Ovaj proces je neminovan i Henri Ford ga je usporio postavljanjem filtera , koji se vremenom izvadi i očisti.

Slično se događa prilikom vađenja sirove nafte. Tako se duboko pod zemljom sićušne količine veoma finog gliba (mulja) nađu prilkom komešanja kamenog ulja u bušotini i njegovog prolaska kroz pore u stenama. Ovo tumbanje petroleja uzrokuje da se pore vremenom zapuše i mulj počinje da blokira uzane prolaze u stenama. Filter sličan Fordovom koji bi se stavio na dubinu od 5 i više kilometara ne postoji, pa se sve manje količine nafte mogu eksploatisati. Što ne znači da nje više nema.

I dok Amerikanci odmah kreću u kopanje nove bušotine, kako im se profit od eksploatacije ne bi umanjio, Rusi su pribegli procesu čišćenja korišćenjem podzenog razvratača, koji zapravo radi na jednostavnom principu.

Ova jednostavna tehnika proširanja začepljenih pora, ponovo omogućava eksploataciji “iscrpljenog ” nalazišta.

Za to vreme, bušotina nije u eksploataciji, a sam proces čišćenja košta još dodatnih nekoliko milona dolara.

Tako su Rusi za 10 neprofitnih godina oživeli hiljade starih nalazišta nafte, dok su Amerikanci grozničavo bušili nove.

Ova strategija razvoja ruskih energetičara, išla je na dugi razvojni period ne obazirući se isključivo na profit. Tako je 2003. Rusija pretekla u proizvodnji nafte Saudi Arabiju, a ruski Yukos je postao vodeći proizvođač nafte u svetu. Rusija je tako sada na putu da postane vodeće svetska sila u proizvodnji i prodaji nafte, dok je Zapad u grozničavom nastojanju da otvori što više bušotina iz poznatih izvorišta ubirajući u svakom trenutku profit. Brzina kojom se nafta eksploatiše i ogromno tržište koje u SAD prosto guta naftu, doveli su naftni kartel u poziciju da grozničavo grabi svaki postojeći naftni izvor , čak i po cenu ratova. Jer, ratovi (protiv navodnih “terorista”) plaćaju se iz državnih budžeta, a profit od eksploatisne nafte ide privatnim korporacijama.

Zato je agent korporativnog biznisa sa Vol Strita, Mikail Hodorkovski , dobio zadatak da se po svaku cenu dočepa kontrolnog paketa akcija u Yukosu. Hodorkovski je na prevaru to i uspeo, i trebalo je samo da svoj udeo od 13. 5 milijardi dolara proda Amerikancima. Putin ga je u ovome sprečio, strpavši ga u zatvor, zbog neplaćanja poreza. Ovaj paket akcija je samo nekoliko dana pre hapšenja Hodorkovski uspeo da “proda” svom “starom prijatelju” Jakobu Rotšildu. Ostatak Yukosa je preuzeo Rosneft, koji sada pokušava da ogromnim zajmom od preko 20 milijardi dolara kod najmoćnijh bankara Vol Strita ojača svoju poziciju i proguta ostatke Yukosa kupujući njegove dugove. Rusija pak planira da Rosneft potpuno privatizuje, i da najunosnije poslove u proizvodnji i prodaji nafte poveri državnom Gasporomu.

M.Hodorkovski na suđenju

Naravno ruski predsednik Putin je zbog ovoga naišao na žestoke kritike zapadnih “demokrata” zbog “gušenja tržišta i privatne svojine” u Rusiji.

Svejedno, Rusija je polako i bez jurnjave za profitom 2003 . godine pretekla Saudi Arabiju i sada je na putu da postane najveći proizvođač i prodavac nafte u 21. veku.

AMERIČKA OBMANA NAZVANA “PEAK OIL”?

Sada stižemo do famoznog američkog stručnog izveštaja “Peak oil” (Naftni vrhunac), koji kaže da će se proizvodnja nafte u svetu sve više usporavati, jer izvori presušuju.
Da li je ovo jedna velika podmetnuta laž?

Danas je istina da se zaista nalazi jedan barel na svaka četiri koja se troše. Razlog ovome je, međutim, što je ekspolatacija novih nalazišta privremeno obustavljena i traga se samo tamo gde je već fizički ustanovljeno postojanje nafte. Ima za sada više od dva triliona barela rezevi širom sveta. Kada se rezerva proceni na oko jedan trilion, krenuće se u grozničavo traganje za novim nalazištima.

Amerika prosto proždire najveći deo proizvedene nafte, dok naftne korporacije ostvaruju ogroman profit. Vodeći naftni karteli su po komandom porodica Rokfeler, Rotšild i holandske kraljevske porodice. Količina dolara koja se u ovom prometu obrće (petrodolari) nema nikakvo uporište u američkoj ekonomiji, pa je dan kada će to Amerikancima morati da se “objasni” sve bliži. Jer, prodavci nafte sve više žele drugu valutu u naftnoj trgovini – npr.evro. A sa čim Amerikanci da kupe evre, kad im je proizvodnja daleko ispod potrošnje. Američki nacionalni bruto proizvod je oko 13 triliona dolara, a nacionalni dug već 9 triliona.

Kada u SAD nastupi finansijski slom u vidu strahovite inflacije, i kada Amerikanci više neće imati čime da plate naftu, najbolje je tada im reći – da nafte nema i da je sada deset puta skuplja jer prirodni resurs presušuje. Tako naivni građani neće imati razlog da krenu da linčuju bankare sa Vol Strita koji su ih enormno filovali bezvrednim dolarskim priznanicama bez ikakvog pokrića, gurajući ih da troše ono što nisu zaradili i enormno ih zadužujući. Vezivanjem vrednosti američkog dolara za resurs koji SAD nemaju, čitava američka ekonomija je praktično postavljena na nepostojeće noge.

Nameru Sadama Huseina da počne naftu da im prodaje za evre, sprečili su znamo kako.

Ovu mučnu američku situaciju je najbolje izrazio ekspert za energiju Viktor Poleo, profesor sa Centralnog univerziteta u Venecueli:” Mehanizam pomoću koga su postavljene cene nafte je netaknut, ali normalno ponašanje snabdevanja i zahtevi nisu. SAD su krajnja žrtva svoje energetske metastaze. One niti imaju naftu, niti prirodnog gasa da bi mogli da podupiru sopstveni stil ekonomskog razvoja. Sa samo 6 % svetske populacije, SAD konzumira 25 % nafte i gasa koji se proizvode u čitavom svetu.”

Profesor Poleo kaže još da su postojala očekivanja da se potrošnja nafte u SAD stabilizuje na oko 7.2 miliona barela dnevno do sredine 1990. ali se to nije dogodilo. “Američka proždrljivost za benzinom porasla je 2003. godine na 9 miliona tona barela, jedan od dva litra koja se svakog dana sagore u svetu”.

Zahtevi za sirovom naftom će nastaviti da rastu. SAD danas uvoze 6 od svakih 10 barela nafte i dva od svakih 10 kubnih metara gasa koje troše, i do 2020. ona će uvesti 8 od svakih 10 barela nafte i 4 od svakih 10 kubnih metara gasa. Ovo se tvrdi u jednom izveštaju američke vlade.

Još 1990. Amerika je trošila 6 miliona barela dnevno u poređenju sa Rusijom koje je trošila 8.4. Ali kako se sve od tada promenilo? Trideset godina kasnije Amerikanci konzumiraju 9 miliona, dok su Rusi reducirali na 3.2 miliona. I naravno, ostali sa punim naftnim poljima.

Koliko vredi ovaj kadilak bez benzina? Rusija je digla ruke od svoje automobilske industrije. Da li računaju da će im Amerika ubrzo isporučivati čitavu svoju proizvodnju budzašto?

NEOBUZDAN PROFIT RAZARA EKONOMIJU

Uprkos činjenici da su američke obaveštajne strukture znale za rusko dostignuće sa ultra -dubokim naftnom proizvodnjom još osamdesetih godina, očigledno je da je ovo bio spor i skup način dodavanja u nacionalne naftne rezerve sa ovakvim apetitom za benzinom. Za privatni korporativni biznis, ovo je bilo neprofitabilno.

Sada, kada je potrošačka mašina u SAD potpaljena, potrebe za naftom rastu prebrzo, ali rezerve keša su konačno ispražnjene. Amerika može da bira da prepolovi svoju potropšnju benzina, ili da ga pokrade od nekog drugog nasilno. To znači konstantni rat – do kraja. (Nije li ovo strategija Dika Čejnija?)

S obzirom da je ovo prvo više ne dolazi u obzir, umesto da gradi stotinu platformi za ultra-duboko bušenje, Vol Strit je odlučio da američki građani plate novo oružije i nove ratove. Novac od profita sfućkan je odavno na druge stvari.

Rat u Iraku je već premašio cenu od jednog triliona dolara, što će američki građani morati da plate.

CIA PROTIV ULTRA-DUBOKIH BUŠOTINA NA DALEKOM ISTOKU

Tako, dok lobisti američkih i zapadnoevroskih naftnih korporacija objašnjavaju Amerikancima da je “naftni vrhunac” nastupio 2005. i da se za naftu sada mora i ratovati, neke zemlje poput Vijetnama, Kine, Severne Koreje i Indonezije usvojile su rusku strategiju kopanja nafte i sporog energetskog razvoja.

Nakon 60 godina teške francuske i američke eksploatacije, brutalnog rata koji je obilovao i korišćenjem otrovnih hemikalija, Vijetnamci su ostali u potpuno ekonomski razorenoj i resursima jalovoj zemlji. Vijetnam je bio baš onakav kako to vole globalni koroprativni osvajači – zemlja nemoćna da se brani.

Sovjetski naftni eksperti, koji nisu marili za brzim profitom predložili su im da budu potpuni nosioci projekta i investicije u istraživanju i vađenju nafte iz ultra-dubokih bušotina, uz određeni deobni procenat od prodaje. Vijetmanci nisu imali šta da izgube.

Tako je počeo rad na naftnom polju White Tiger, gde je nastala bušotina od 5200 metara u bazaltnoj steni.

Samo iz jedne takve bušotine ubrzo se dobijalo 6000 barela nafte (u zemlji koju su američki stručnjaci otpisli kao neisplativu za investicije).

Tako su 14. januara 2004. vijetnamske novine objavile da je naftna i gasna korporacija “Petrovietnam” završila 2003. godinu sa rekordnim uspehom. Proširili su i svoju sposobnost da traže naftu i van državnih granica potpisivanjem ugovora sa Alžirom, Irakom, Iranom, Malezijom, Indonezijom, SAD i Kanadom. Naravno, čim im je krenulo SAD su potrčale da uspostave “pokidane veze”.
Zahvaljujući višim cenama sirove nafte na svetskom tržištu obrt na izvezenu naftu je 2003. bio 3.77 milijarde dolara što je porast od 141 %, u odnosu na 2002.
Bach Ho ili White Tiger naftno polje u vlasništvu “Vietsovpetro” zajedničkom kompanijom sa Rusima ekspoatisano je više nego na drugim poljima sa 12.53 miliona tona.
Oktobra 2003. “Petrovietnam” i partneri iz Republike Koreje i Indonezije potpisli su ugovor o zajedničkom traženju nafte. Da li će teško biti naći naftu koje praktično ima svuda, ako se malo dublje kopa, nije teško zaključiti.

Postrojenja White Tiger

Tako se Vijetnam našao u eksluzivnom klubu nacija koje proizvode naftu. I dok američki senatori i kongresmeni poput misionara ponovo obigravaju oko Viejtnama, “teroristi” i “separatisti” čine sve da destabilizuju Indoneziju, dok izraelski trgovci oružijem tajno pune čitav region novim oružjem.

Projekat White Tiger je bio prvi tog tipa izvan Rusije. Mada su postojale namere da se to uradi u Indiji još 1983. godine kada je moćna oprema za duboko bušenje trebalo da bude instalirana u delti Ganga. Plan Bodra #3 je bio da se buši 6700 metara u bazaltu.

Naftna bušotina Bodra #3 je bila direktno nadgledana od strane timova iskusnih ruskih drilera i naučnika iz Moskovskog instituta za kopanje. Ideja je bila da se nakon nalaženja nafte ova tehnologija predstavi svetu i zada udarac najvećem američkom naftnom kartelu.

Ali, američki obaveštajci su za ovo saznali i bankari sa Vol Strita su pobesneli.

Da je dopušteno da se nastavi sa radom na ovom projektu, rezultat bio bio strahovit udarac ukupnoj proizvodnji nafte u svetu i ogroman prestiž Rusije na tom polju. Još važnije, beznadežno siromašni ljudi Zapadnog Bengala dobili bi pristup sopstvenom energetskom potencijalu, lišeni zapadnjačkih ucena.

Nakon što su podmitili veliki broj koruptivnih službenika u indijskoj vladi, Amerikanci su poslali profesionalne sabotere, koji su uspeli da unište opremu za bušenje Bodra #3

Verujete li da bi i Srbija i ostale zemlje bivše Yu mogle uz pomoć Rusije da krenu sa kopanjem ultra-dubokih naftnih bušotina i tako pokrenu svoju ekonomiju? Da li bi Zapad to dozvolio?